Jutro je , znam sigurno, mozak mi radi već satima. Ne mogu da otvorim kapke. Spavam a ne spavam. Stanje? Regularno. Koji je danas dan? Četvrtak? Nedelja? Uh, ipak je nedelja. Ispijam stopetu tursku kafu i motam prvu dnevnu cigaru, jer pluča sve više pružaju otpor. Svetli poruka na displeju telefona: Jesi li spremna? Spremna. Vazda. Nemam pojma sa kim moram da se nadjem , a ne znam ni zašto. Poruka na staroj Nokiji nije imala indetifikaciju, a iz teksta, bez naočara za čitanje koje inače izbegavam da nosim, uspela sam da razaberem uputstvo za vreme i mesto sastanka. Malo maskare na trepavice , sat na ruku, hop u udobne cipele i već letim ka Nikolajevskoj crkvi. Skoro je 12 sati. Mislim, da nije neka frka, kome to treba moja kičma danas ? Na dogovorenom mestu sastanka nema nikog, nema žive duše. Hm, to može malo da zabrine, kao ono, pa gde si to pošla sa cvetom u kosi. Čujem poznati glas koji mi se razleže...