otava
Jutro je ,
znam sigurno, mozak mi radi već satima.
Ne mogu da otvorim kapke. Spavam a ne spavam.
Stanje? Regularno.
Koji je danas dan? Četvrtak? Nedelja? Uh, ipak je nedelja.
Ispijam stopetu tursku kafu i motam prvu dnevnu cigaru, jer pluča sve više pružaju otpor.
Ispijam stopetu tursku kafu i motam prvu dnevnu cigaru, jer pluča sve više pružaju otpor.
Svetli poruka na displeju telefona:
Jesi li spremna?
Spremna. Vazda.
Nemam pojma sa kim moram da se nadjem , a ne znam ni zašto. Poruka na staroj Nokiji nije imala indetifikaciju, a iz teksta, bez naočara za čitanje koje inače izbegavam da nosim, uspela sam da razaberem uputstvo za vreme i mesto sastanka.
Malo maskare na trepavice , sat na ruku, hop u udobne cipele i već letim ka Nikolajevskoj crkvi. Skoro je 12 sati.
Mislim, da nije neka frka, kome to treba moja kičma danas ?
Na dogovorenom mestu sastanka nema nikog, nema žive duše. Hm, to može malo da zabrine, kao ono, pa gde si to pošla sa cvetom u kosi.
Čujem poznati glas koji mi se razleže potiljkom: maco, zar si zaboravila na naš ''brunch'' danas?
- Jebo te branč!
Moja omiljena prijateljica iz detinjstva, he he. Dogovor da se vidimo i podjemo na neku klopicu je pao još prošle nedelje nakon mog žalopojanja kako bih sebi rado priuštila jedan dan sa glavom na otavi. Naravno , kako sam usmeno razžalovala napetost zbog odgovornosti prema obavezama koje imam u poslednje vreme tako sam zaboravila na naš dogovor.
Ma branč je bio pun pogodak uz male skečeve moje simpatične prijateljice.
Kratka šetnja kraj Dunava i pristojan macchiato ili ti moja svest i ja smo želatinozna masa, he he.
Vraćam se doma, mama drema, izuvam se i u istom stilu sa daljinskim u ruci, želatiniram.
Bio alarm mi najavljuje da se upristojim, jer nemam običaj da spavam po podne i da je već odavno mrak. Pa da, šteta bi bilo ovakav ugodan dan ne krunisati, kada je bal neka je maskembal ili bar bioskop.
Mislim, da nije neka frka, kome to treba moja kičma danas ?
Na dogovorenom mestu sastanka nema nikog, nema žive duše. Hm, to može malo da zabrine, kao ono, pa gde si to pošla sa cvetom u kosi.
Čujem poznati glas koji mi se razleže potiljkom: maco, zar si zaboravila na naš ''brunch'' danas?
- Jebo te branč!
Moja omiljena prijateljica iz detinjstva, he he. Dogovor da se vidimo i podjemo na neku klopicu je pao još prošle nedelje nakon mog žalopojanja kako bih sebi rado priuštila jedan dan sa glavom na otavi. Naravno , kako sam usmeno razžalovala napetost zbog odgovornosti prema obavezama koje imam u poslednje vreme tako sam zaboravila na naš dogovor.
Ma branč je bio pun pogodak uz male skečeve moje simpatične prijateljice.
Kratka šetnja kraj Dunava i pristojan macchiato ili ti moja svest i ja smo želatinozna masa, he he.
Vraćam se doma, mama drema, izuvam se i u istom stilu sa daljinskim u ruci, želatiniram.
Bio alarm mi najavljuje da se upristojim, jer nemam običaj da spavam po podne i da je već odavno mrak. Pa da, šteta bi bilo ovakav ugodan dan ne krunisati, kada je bal neka je maskembal ili bar bioskop.
U žurbi sam, uskaćem u expres 707 i stižem na projekciju u 9 sati.
He he , ali proekcija je pomerena za sat vremena. Nema veze, šta fali malo sačekati početak filma. A kada se samo setim kako sam nekada znala izgluvariti dane i noći ispred biletarnice svoje omiljene kino dvorane. E, to je bio zlatno doba. Tada još ništa nije najavljivalo da će život poprimiti ovakve stihijske razmere i stalno preračunavanje vremena.
Opet audio udar u potiljak:
Pa gde si bre ti?
Sa neplaniranim drustvom sat vremena dangube uz zeleni čaj, onda filmić, pa još ladno pivce dva i dovidjenja.
Ko zna kada ćemo se opet sresti.
Коментари
Постави коментар