the last one

nikad slikar, treba mi  zid glava kroz zid ne može

rano prepodne ,držim krpu u ruci ribam sto,preslažem stvari ,odlažem smeće.ne mnogo glasna muzika sa tranjavog radio aparata,a muzika još gora,u ovom bunkeru od kulturnog centra,ne hvata se, a ma baš ništa .
 e ništa.bambaraaa. naglo otvorena vrata ,oči u oči sa ženom mojih godina.
kažem:‚‚dobar dan.‚‚
kaže:‚‚šta ćeš ovdje gospođa?‚‚
ozbiljno.koliko situacija zahteva , kažem da čistim radionicu jer je kraj radne sezone i da je lepo pospremiti za sobom,počinje letnja sezona, možda zatreba...
kaže:‚‚a što ti meni ,gospođa. uzimaš poso?ovo je moj resor.‚‚
izvinjavam se,nisam htela da se mešam u resor,ali posao je već završen, neću joj se mešati u posao sledeće godine i pitam gde je bila predhodne dve  kad je bilo potrebno uraditi isto.nigde glasa ni stasa koji bi obavio isto.
‚‚nije mi reknuo direktor.nije do mene.‚‚
sa potpunim razumevanjem pitam je koje gazda,, u tvom resoru, ti ili direktor?,,
kaže:‚‚ja, ali direktor mora da kaže šta ima da se radi.‚‚
‚‚he he,pa to je ,bre ,super!‚‚
‚‚ a što se ti smiješ ,gospođa? što je super?‚‚
 pitam:‚‚ preuzela sam ti posao, a ti meni stalno ‚‚gospođa‚‚?‚‚
‚‚pa,nosiš rukavice!‚‚
kažem joj da su to gumene rukavice koje se koriste u slučaju...‚‚
 ‚‚ma ne znam ja ,gospođa, rukavice su rukavice.‚‚